У априлу 2020. смо, повезујући Светски дан књиге и ауторских права и Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, обележили 85 година од рођења Данила Киша у пројекту којем смо дали назив „Читав живот“ по поднаслову Кишове „Енциклопедије мртвих“. Ова збирка прича била нам је полазиште, а исходиште је постала веза прича са стварношћу, са другим Кишовим делима, са делима других аутора, митовима и историјом.
У пројекту су учествовали ученици 4-4 одељења Гимназије „Вељко Петровић“ у Сомбору.
Текст је објављен пре скоро 7 година у Годишњаку Српске читаонице „Лаза Костић“ у Сомбору, а ја сам и даље иста?!
Првих двадесет година
Прошле године добила сам признање „Др Ђорђе Натошевић“. Обавештена неколико дана пре уручења, на саму доделу у Покрајинску владу стигла сам насмејана, и схватила сам брзо, неприпремљена, пошто ми је тамо речено да ћу, након што свим добитницима буде уручено признање, моћи да одржим говор. О томе нико ништа раније није рекао и пребирала сам по сећању шта то у последњих 18 година (сада већ 19) сматрам највећим успехом. Оно што ми је извирало у сећању можда није било у потпуности примерено том свечаном чину, али, верујем, овде, у овом тренутку јесте. Наравно да се увек сетим такмичења, дивних вредних ученика Радоша, Владимира, Николе, Милана, Маријане, али и неких других који можда нису на исти начин заблистали.
Пре неколико година додељено ми је одељење 4. разреда, којем сам била 4. професор српског. Оштроумни, а научени на нерад, побуну, лежерност, покаткад и безобразлук, сукобили су се са мном већ на 1. часу. Моји су захтеви превисоки, шта ја то очекујем, они то нису радили, уосталом, скоро је крај, прилагодићу се ја и сл. Било је то одељење из којег и колеге излазе презнојене, саветовано ми је да попуштам, избегавам сукобе. Није ми на памет пало да одустанем од те деце, да их не поучим свему што за годину дана могу, да им не помогнем да се припреме за студије (било је и оних који су желели на факултете где је српски био на пријемном). Било је трвења још неко време, онда је један ученик прокоментарисао да ја имам право много да тражим од њих јер им много и пружам и кренули смо да радимо. Најтиши, онај кога је, чини се, нешто изнутра гризло, који је кренуо с јединицом, па другом, за кога сам знала да је увек на ивици да прсне, да нешто лоше учини, направио је малог снешка за мене. Затворен и ћутљив, појавио се у зборници са поклоном. Само се насмејао и пружио ми грудву. После тога ми је била јаснија изрека о заблуделим овцама. Нисам сигурна да су најмилије, али јесу драге.
У мојој школи највише опомена и јединица има из општеобразовних предмета: српског језика и књижевности, енглеског језика и математике. Како се приближава крај школске године, тако су све већи притисци на професоре. После једног мучног разговора са колегама и директором, кренула сам кући и у Змај Јовиној сусрела Сашу, бившег ђака. С радошћу ме је поздравио, одмах отпочео разговор о студијама, успеху и захвалио се на томе што сам га учила и научила јер толико се разликује од осталих колега, да се због тога осећа управо онако како сам им говорила да треба, упркос или баш зато што је ђак техничке школе, – образовано. На помен мог малопређашњег разговора, рекао је само да у свом раду не треба ништа да мењам. Исто вече изашла сам и пришао ми је младић кога, мислила сам, нисам познавала, сео је поред мене, питао за здравље, представио се и кад се мој израз лица променио, рекао је да јесте, он је то. Много година раније на зиду преко пута школе освануо је графит упућен мени, ружан, узнемирујући. Не знам како сам тог дана отишла кући, а још мање како сам се сутра на посао вратила. Колеге су графит обрисале чим су га виделе. Сумњала сам на њега и још једног ученика због јединица и граница које сам постављала, а они покушавали да их пређу, али на то се, ружно, одбојно, нисам никад више осврнула. То вече ми је рекао да јесте он и да му је жао што је то урадио. Мало касније сусрела сам Звездана који је искрено признао да није прочитао све школске лектире, али да сад чита стотине страница и да у томе ужива.
На десетогодишњици матуре два електро одељења мојих бивших ученика били смo њихове одељењске старешине и ја. Рекли су ми да су у једном одељењу од њих 30 данас 23 електроинжењера. Да су од мене научили да се рад исплати. Да сам била она на коју су желели да личе, на коју су се угледали. Да су сви упамтили књигу коју сам им на часу прочитала. Да су се на једном рођендану, њих четворо из бившег одељења, појавили с Галебом Џонатаном Ливингстоном на поклон. Да су после тога схватили да постоје и друге лепе књиге и наставили да читају. Да им је драго што ме виде. Рекла сам да ће та прича ући у моје мемоаре.
После три године срела сам Луку у Новом Саду. Нисам га видела откад је завршио школу. Широк осмех, поздрав, реченица која се не заборавља: Ја сам сад тамо, где сам, на једном вашем часу, одлучио да будем. Не знам шта сам му рекла, нисам ни питала. Уосталом, није то мустра која се може примењивати кад устреба. На том сам часу ја рекла или учинила нешто што га је охрабрило да жели, машта. Некако, нечим, дотакла сам му душу.
Може ли се тражити више?
На додели сам рекла нешто друго, како сам давно негде чула или прочитала, а усвојила као своје, да човек увек има два избора: да буде бољи или да живи боље. Ја сам изабрала.
Novosadska novinarska škola je sa saradnicima, prosvetnim radnicima, pripremila Vodič za nastavnike o medijskoj pismenosti u okviru globalnog obrazovanja.
Cilj publikacije jeste da se kroz praktične primere inspirišu i podstaknu i drugi prosvetni radnici u našoj zemlji da realizuju medijsku pismenost u okviru globalnog obrazovanja i omoguće svojim đacima da stiču znanja i kompetencije koje će ih učiniti svesnim, kompetentnim i aktivnim građaninom globalnog sveta.
Vodič donosi primere medijskog opismenjavanja u okviru globalnog obrazovanja u sistemu formalne nastave navodeći 12 priprema za čas iz različitih predmeta za učenike različitog uzrasta. U publikaciji su tako dati primeri kako se medijska pismenost i globalno obrazovanje mogu implementirati na časovima predmeta kao što su Srpski jezik i književnost, Građansko vaspitanje, Filozofija, Geografija, Svet oko nas, Jezik, mediji i kultura, Marketing i Veštine komunikacije. Autori svih 12 priprema za čas su i sami prosvetni radnici, nastavnici i učitelji u osnovnim i srednjim školama širom Srbije koji u svome radu već implementiraju medijsku pismenost i globalno obrazovanje.
Lekcije su kreirali prosvetni radnici koji ovakav vid nastave već primenjuju u svom radu: Dušica Vasov, Biljana Rudović, Mirko Marković, Mira Cekanac Jakovljev, Slavica Toplica, Milica Rajević, Aleksandra Sekulić, Biljana Đorđević, Biljana Nešić, Jelena Milanković, Milan Filipović i Snežana Klepić.
Vodič je dostupan u elektronskom formatu i može se preuzeti na linku ovde.
Ova publikacija je izrađena sredstvima Zajedničkog Projekta Evropske unije i Saveta Evrope u okviru projekta „Medijska pismenost u globalnom obrazovanju“ Novosadske novinarske škole.
Ученици два одељења првог разреда осмислили су и креирали вежбе из којих би и сами лакше учили. Часови су протекли у смеху и надметању, а зашто – погледајте!
Презентација садржи интерпретацију Пекићеве приче „Човек који је јео смрт“ из збирке „Нови Јерусалим“, као и систематизацију српских постмодерниста: Киша, Пекића и Павића.
Однедавно сам у гимназији (претходних двадесет и коју више провела сам у стручној школи), па сам рециклирала неке старе идеје, овде сасвим нове, а једна од њих изгледа овако https://joom.ag/wZ2a.
Проф. Снежана 